Proces žaljenja je jedan od najtežih procesa pevazilaženja traume. Teško je i zamisliti kako je kada izgubiš nekoga ko ti je bio deo svakodnevnice, tu voljenu osobu, dete, roditelja, brata ili sestru, prijatelja… Kako to preboleti? Ko nam tada može biti podrška?

Osoba koja žali prolazi kroz određene faze žaljenja: poricanje, ljutnja, pregovaranje, depresija, prihvatanje. Proces tugovanja je kod svakog drugačiji i ne mora da traje jednako. U određenim slučajevima se može javiti i patološko žaljenje, odnosno manjak vidljive reakcije na psihološku bol. Tada osoba deluje kao da se dobro nosi sa gubitkom ali se ispod površine krije sasvim drugačija slika. Ovo može biti opasno jer će nas pre ili kasnije stići potisnuta osećanja. Osim toga, nije dobro ni kada prebrzo prebolimo gubitak ili kada taj proces predugo traje, kada nas zarobi.

 

  1. Poricanje

Nakon smrti bliske osobe, tipično je da se osećamo emotivno otupelo, prazno. Ali se može desiti i suprotno, odnosno da osobu koja tuguje preplave emocije. U većini slučajeva, ona ne razmišlja racionalno i teško komunicira što drugima može delovati kao ravnodušnost. Poricanje je faza koja se ne mora nužno doživeti na početku procesa tugovanja, već se može javiti i kasnije. To je privremeni mehanizam odbrane, koji nam pomaže da kasnije postepeno prihvatimo tužnu činjenicu.

 

  1. Ljutnja

Izliv emocija prati ljutnja, bes i manija. Ovo najteže prihvata neposredno okruženje osobe koja je u žalosti, jer su ta osećanja usmerena upravo na njih. Mnoge zarobi ova faza, oni deluju depresivno, međutim ne zbog potiskivanja emocija već zbog toga što im je samo smrt voljene osobe u glavi – nisu u stanju o bilo čemu drugom da razmišljaju. Nakon sahrane nekontrolisano se smenjuju različite emocije: olakšanje, ljutnja, tuga, strah, griža savesti, depresija itd. Moguće su i fizičke promene kao što su gubitak apetita, nesanica, malaksalost, vrtoglavica, bol u grudima i problemi sa varenjem. 

 

  1. Pregovaranje

Ukoliko u prvoj fazi tugovanja nismo uspeli da se nosimo sa gubitkom, a u drugoj fazi nismo našli krivca, treća faza služi kao neka vrsta nagodbe koja samo odlaže neizbežno. Postavljaju se mnoga pitanja: da smo na vreme otišli kod doktora, da smo tražili mišljenje i nekog drugog specijaliste itd. Sve to zapravo ima za cilj da nas zaštiti od bolne istine.

 

  1. Depresija

U ovoj fazi se svesno prisećamo i javljaju se i lepe uspomene. Intenzitet emocija je manji i gubitak doživljavamo racionalnije. Tokom dugomesečog trajanja depresivne faze, prilikom godišnjica se ponovo može javiti nalet intenzivnog bola. To je istovremeno i priprema za sledeću fazu – prihvatanje. Tada smo ponovo u dubokoj žalosti, šta više, preuzimamo ponašanje i navike pokojnika. Često se dešava da u sebi vodimo dijalog sa voljenom osobom što nam pomaže u separaciji od nje. Na kraju takvih dijaloga dobijamo jednu sasvim drugačiju sliku o pokojniku. Ova faza se smatra uspešnom ukoliko možemo da prihvatimo odvajanje.

 

  1. Prihvatanje

Onog momenta kada nam gubitak više ne okupira svaki trenutak, može da počne novo poglavlje, građenje novog odnosa prema svetu i samom sebi. U ovoj fazi mi i dalje čuvamo sećanja na voljenu osobu, ali nastavljamo sa normalnim životom. Ponovo smo u stanju da se radujemo lepotama života, ne muči nas griža savesti, imamo ciljeve kao i planove za njihovo ostvarivanje. Obnavlja nam se društveni život, nestaju fizičke tegobe i prestaje naglo smenjivanje emocija. Neki nakon ovih pet faza tugovanja postaju ranjiviji i psihički iscrpljeni, dok drugi iz procesa izlaze osnaženi, naoružani brojnim iskustvima.